Ja sam Ivana

Politički ravnodušna, religiozno tolerantna, nezainteresovani ekonomista, nesuđeni psiholog, večiti optimista, inspiriasna žena, sledbenik intuicije, master samomotivacije, strastveni tragač, nepopravljivi sanjar, energični emotivac, pomni slušalac, prijatelj koji ne osuđuje, čovek koji razume.
prejedanje, emocionalna glad

Bila sam vesela, slatka, bucmasta beba, sa bući-bući obrazima I debelim nožicama.

Porasla sam u svojeglavu devojčicu, previše živu i autentičnu za okolinu. I kako to obično biva, ukalupili su me, u dobrotu, finoću mirnoću, “ćuti, budi dobar, ne talasaj princip”. Bila sam tužna svaki put kada je moja spontanost udarala u zid nerazumevanja i prestrašena da rizikujem i  prođem kroz taj zid,  pa šta bude neka bude. Opcija je bila da se smirim i da gutam šta mi serviraju, da se odsečem iz realnog sveta i ne budem prisutna, jer mi je to bilo najlakše rešenje. Ubrzo sam počela da gutam hranu. Uživala sam dok sam jela. Osećala sam sigurnost, zadovoljstvo, toplinu, bogatstvo I punoću ukusa koji su mi pružali mir.

Ne znam kada sam tačno postala svesna da sam ja najdeblje dete u ulici i da se zbog toga razlikujem od druge dece. Sećam se koliko mi je bilo čudno to što sam, prilikom dečije svađe slušala  tu reč “debela” (I doživljavala je kao tešku uvredu), dok nikad drugu decu nismo vređali sa “mršavi”. Da, to je čudno. Ja ne valjam. Svi su mršavi, ja sam debela. Osećala  sam se izdvojenom, tužnom, odbačenom, postiđenom. Uglavnom. Ali, uvek je u meni bilo neke snage da se nosim sa tim, neki žar koji me je kasnije doveo do toga da mi, kao kompliment, govore: “ali ti tako dobro nosiš te kilograme”, “tebi, brate, stoji to što si bucmasta (pristojna, društvenoprihvatljiva  reč za debela)”, “ma ja tebe ne bih mogla ni da zamislim kao mršavu”… Nisam mogla ni ja. A želela sam da budem. Mislila sam da bi mi sve bilo lepše i lakše…ne bi bilo osuđivačkih pogleda, besmislenih uvreda…Ali, vremenom sam nekako nekako tu debljinu prihvatila kao kaznu koju moram da odslužim. Srodila sam se sa njom i stvarno sam znala dobro da je iznesem…u javnosti. Sama sa sobom sam osećala teskobu, ali sam se pomirila sa tim, da neko mora da voli tu debelu devojku i da se pobrine za nju i da ću to biti baš ja.

Bile smo prestravljene. I ja – glava – koja racionalno razmišlja i ona – telo koje oseća. Sve češće smo počele da vreme provodimo zajedno.  Svašta smo radile: hodale, trčale, gladovale, prejedale se pa se posle kajale, padale u nesvest od gladi, borile se, vojnički se disciplinovale i nekako došle do cilja. Odeću smo počele da kupujemo u bilo kojoj radnji, nismo morale na plus size odeljenje. Postale smo čak i lepe, same sebi, a bogami i drugima. I bilo nam je lepo, ali trajalo je kratko. Ne sećam se kako, ali odjednom su te nove stvari počele da stežu, izazivaju strah i paniku od povratka na staro. Nisam to želela. Ali ko me pita? Ćuti, povuci se, odseci se, da ne učestvuješ u tome što se dešava. Progutaj sam sebe, nema boljeg rešenja. Postaneš lepo jedan ogroman balon koji se valja kroz život. Nije ti lepo, ali nije ti ni toliko loše. Nije strašno…Samo moraš da paziš da ne naiđeš na bodljikav teren jer bi mogao da pukneš. Zato se ograniči, smanji amplitudu svog kretanja jer opasnost za balon vreba sa svih strana.  Nije ti lepo tako skučenom u ogromnom balonu, ali nije ti ni toliko loše. Mada, ja bih ipak želela da trčim, onako razdragano, slobodno. I da plešem. Celim telom. Da se predam ritmu i da ga pustim da me nosi.  Kad bolje razmislim, ja želim da izađem iz tog balona. Neću da živim život oklopljena. Da, u balonu se jesam zaštitila od pogrešnog pogleda, neuspeha, nerazumevanja, ali tako oklopljena ne osećam ništa, a i ona iskra, koja treba da me nosi, jedva tinja. Da. Imam problem. Ozbiljan. I treba mi pomoć. Stručna. Smogoh snage da je potražim. Nutricionista, lekar, trener, teška disciplina, uzdržavanje, napor, borba, vojni režim i za godinu dana 30 kg manje. I sad kad sam tu, mogla bih sebi konačno malo oduška da dam…da se lepo nagradim za tih izgubljenih 30 kilograma…I tako, nagradih se sa 10ak novih. Kad ih nabacih i gde ih smestih, ne pitajte me.

I opet onaj isti, dobro poznati, krug panike i straha od povratka na staro. Ali, neće moći ovaj put. Idemo: stroga dijeta od ponedeljka, teretana 5 puta nedeljno + tri puta trčanje i za mesec dana to mi je 4-5 kg manje. Ali neću moći sad od ponedeljka da počnem, haos mi je na poslu, neću stići tu klopu da spremam ni da treniram. Možda od vikenda. Mada Milici je rođendan u subotu. Da li ja  baš moram ceo život da budem na dijeti, da se mučim? U nedelju ću, kad prođe rođendan. Ali ko nešto počinje od nedelje? Da li je moguće da ja ovo leto neću pojesti sladoled? Pa ja najviše na svetu volim sladoled. I to čokoladni. Ali sladoled ne dolazi u obzir. Ja ću da jedem jabuke kad mi treba nešto slatko. A onda, kad smršam, moći ću da jedem sladoled kad god poželim, svaki dan. Samo da smršam. Ma brzo će to proći, za 2-3 meseca. Samo da izdržim do tada. Ali, počinjem od sutra. Sad sam nešto nervozna i moram da se lepo najedem, da se smirim, poješću i sladoled, pa da se lepo pripremim da od sutra mogu da počnem da gladujem. Za par meseci biću fit. Moći ću da jedem sve što poželim. I pizzu i pastu i sladoled. Kao čovek da jedem, a ne da uvek moram da pazim i da gladujem.

A kako ja sada već znam da će mi se za 2-3 meseca  jesti taj prokleti sladoled? I pizza? I sve? Kako već sada znam da ću tada biti gladna? Pa jednostavno. Ja sam uvek gladna. Ima ljudi koji nisu, ali ja bogami jesam.

Ali, čega sam gladna? Čega sam stvarno gladna? Da li stvarno moram da smršam kako bih mogla da slistim veliku Milku i osetim radost, slast i užitak? Da li bi mi pizza stvarno dala energiju koja mi sad tako treba? Da li bi mi keks bio najbolje društvo? Da li bi me pasta smirila?

Šta mi je stvarno potrebno? Ovo je pitanje koje mi je promenilo život. Često sam ga sebi postavljala i u početku nisam imala nikakav odgovor na njega. Vremnom, počela sam da osećam sebe i svoje potrebe  i upravo to je bio ključ mog konačnog uspeha i pobede nad viškom kilograma. Sve se promenilo kada sam spoznala tu divlju glad, koja je u svima nama, a koja nije glad za hranom.