Zvuči jednostavno – Ako jedeš više nego što ti je potrebno udebljaćeš se, ako smanjiš unos hrane, smršaćeš. Ali svako, ko se ikada našao u problemu sa viškom kilograma, zna da stvari i nisu baš tako jednostavne.

Istraživanja su pokazala da ukoliko na nedeljnom nivou, unesemo samo 100 kalorija viška (što je otpilike količinska vrednost jedne banane), a koje nismo potrošili,  za godinu dana ćemo dobiti kilogram. Ove male količine jako je teško meriti, pratiti i kontrolisati. Iz perspektive onoga ko ne muči muku sa kilogramima, obično nema baš previše razumevanja za onog koji „umire od gladi“. Prosto je: „Manje jedi! I ne, nećeš umreti od gladi, jer si akumulirao  zalihe za godinu dana“ A onaj koji gladuje zna i oseća: sve se urotilo protiv njega. Sopstevni mozak i telo se bune i igraju po svom. Metabolizam se usporava, energija pada, mozak gasi sve nepotrebne funkcije, gubi se bistrina,  javlja se letargija, depresija i naše telo nam šalje poruku: „Vidiš da si loše, treba ti hrana, odmah“. I to postaje naša opsesija, fokus, glavna misao, preokupacija, motivacija, dominacija. I onda redom sve u krug.

Ponekad i nije baš toliko teško smršati i uskočiti u prošlogodišnje farmerke ili omiljenu haljinu. Ali, teško je izaći iz tog začaranog kruga dobijanja i gubljenja kilograma, teško je promeniti trajno životne navike i ne poseći za nezdravom hranom u momentu kad smo besni, tužni, ljuti, nervozni, kad osećamo divlju glad, iako smo maločas jeli. To nije ona fizička  glad kada nam već neko vreme „krče creva“, ali  ako pojedemo čak i bareni kelj ili svežu šargarepu više nismo gladni. Ne, ovde se suočavamo sa emocionalnom glađu. Ona nailazi kao neka neman.  Kada se javi u stanju ste da istog momenta opustošite frižider, ili ostavite sve i odvezete se u drugi kraj grada, jer baš tamo imaju najbolje palačinke.

A da li smo tada stvarno gladni? Da li nam je u tom trenutku baš hrana  potrebna? Da li tu divlju glad možemo da obuzdamo samo ukoliko je zatrpamo hrpom kalorija, zabetoniramo testom i prelijemo slojem čokolade? Da li nam je ta divlja glad data kako bismo se svakodnevno borili sa njom? Da li je smisao svakodnevno  pokoravati tu divljakušu, zatrpavajući je gomilom hrane, a onda, umesto užitka u trijumfu, osećati se nemoćno, iscrpljeno, suvo, depresivno, zbunjeno, ućutkano, besno, skučeno, inertno, prazno, potišteno, odsečeno? Da li postoji i najmanja mogućnost da se sprijateljimo sa tom našom divljom gladi?

Da je čujemo, doživimo, osetimo, podržimo? Možda svakodnevno pokušavamo da prigušimo ili čak  ubijemo našu vodilju? Možda nas baš ona poziva na buđenje, svesnost, kreativnost, uzbuđenost, ranjivost, duševnost, nadahnuće, život? Šta ako je to divlja glad za emocijama, razumevanjem, nežnošću, bliskošću, pripadnošću, strašću, živošću,  vitalnošću, možda zagrljajem? Divlja glad za punoćom života? Nastojaću da kroz ovaj  blog baš to istražimo, da ovo bude naše sigurno mesto, naš poligon za učenje, mesto gde ćemo moći da se susretnemo sa sobom i svim onim čega smo gladni.

Nakon gotovo dvadestogodišnje borbe sa viškom kilograma, želim sa vama da podelim moja lična iskustav, da budem onaj dokaz da je moguće i da možda moj primer posluži kao inspiracija ili motivacija, jer ako sam mogla ja, možete i vi. Želja mi je da ovde stvorim mesto na kome ćete moći da crpite podršku koja vam bude potrebna na vašem putu ka idealnoj liniji, onoj koja je prava za vas.

Prvi korak je da prihvatite sebe. Cele sebe, upravo onakve kakvi ste sada. Da osvestite svoje telo, koje vas možda u ovom trenutku ograničava, koje sada možda ne volite, da polako osetite i prihvatite emocije, koje su u ovm trenutku možda prejake.

Divlja glad je blog o mršavljenju, ali iz ugla iz koga ćemo da osvestimo zašto jedemo previše, zašto jedemo kada nismo gladni, koju to emociju hranimo, koju potrebu nadomeštamo, za čim zaista žudimo. Naravno da verujem u to da su zdrava ishrana i fizička aktivnost primarni faktori za vitku liniju i zdravlje, ali pored toga ovde ćemo da se pozabavimo onim, naizgled malo apstraktnijim faktorom, emocijama i uticajem koji imaju na naše navike i naše telo. Postajući svesni ovog aspekta, zapitaćemo se, „da li baš moram sad ovo da pojedem“ i  „da li ću stvarno da umremo ako ne pojedemo nešto slatko“. Iako blog nije zasnovan na nutricionističkim savetima, pokušaću u nekom delu da pokažem kako zdrava hrana ne mora da bude dosadna, otužna, bljutava i bezukusna.

Najveća mi je želja da uz ovaj blog bar neko uspe da se probudi iz košmara emocionalnog prejedanja.

Volela bih da ovaj put, malo drugačije pristupite  svom problemu, da se radujete promeni i uživate usvajajući nove navike, pokrenete se sa lakoćom i budete blagi i puni razumevanja za sebe dok koračate novim putem.